Приказ књижевног биографског дела Јорданка Донева Душа као жеревица

Ауторка ове књиге, Јорданка Донева, по основној вокацији специјални педагог (логопед и дефектолог), бави се већ релативно дуго и успешно и новинарством и издала је већ пет књига на том плану. Као солисткиња Женског камерног хора Златна лира из Трговишта, а са релативно разноврсним основним, аматерским музичким образовањем, ова списатељка је управила своја журналистичка интересовања ка догађајима и личностима из света музике, превасходно хорске. Три њене књиге посвећене су успесима Женског камерног хора Златна лира из Трговишта, а друге две део су истраживачког циклуса Ученици проф. Лилије Ђулеве (прослављене професорке дириговања на Националној музичкој академији Проф. Панчо Владигеров): Октаве душе (Креативни портрет диригента Јордана Камђалова) и Душа као јапанска ваза (Креативни портрет диригента Венеције Караманове). Добитница је Награде за новинарство и књижевност Општине Трговиште за 12 2020. годину. и дипломе Балканског хорског форума за наступе као новинарка и солиста у Женском камерном хору Златна лира. Најновија књижевно-документарна биографија из пера Јорданке Доневе, Душа као жеравица (Топле успомене на диригента Емила Јанева), посвећена је уметничкој, педагошкој и укупној вишеструкој јавној делатности, као и приватној личности недавно преминулог бугарског академика проф. Емила Јанева (1932-2021) – угледног диригента, педагога, теоретичара и организатора музичког живота, једног од дипломаца из класе чувеног професора Георгија Димитрова, и (значајно је!) животног и стваралачког сапутника и сарадника поменуте професорке Лилије Ђулеве. Првобитни формални повод за настајање и издање ове биографије, 90. годишњица рођења академика Јанева, у међувремену се, нажалост, преобратио у жељу и моралну обавезу ауторке да протагонисти свога дела приреди својеврсни In memoriam, поводом његове недавне смрти (23. децембра 2021). Књига је структурирана као својеврсни шаролики колаж текстова саме ауторке и других аутора – оних насталих раније, као и оних писаних посебно за ову прилику, различитих жанрова и изворних намена. Како је Емил Јанев свој стручни ауторитет остварио и далеко изван границе своје домовине (између осталог, био је вишегодишњи председавајући Балканског хорског форума, као и члан Светског хорског савета и председник Федерације хорова Европске уније), у књизи су с разлогом нашли места не само доприноси бугарских колега и поштовалаца његовог дела, већ и они који долазе од незанемарљивог броја иностраних аутора – нека ad hoc буду поменути Тања Доганова--Христова, Хајгашод Агасјан, Николина Крастева, Гаро Балтајан, Јордан Камђалов, Маја Василева-Четрокова, Илијана Иванова, Деница Узунова, Огњан Сурдолов, Христо Мермерски, Георги Јорданов, Венеција Караманова, Милоје Николић, Марио Серјаков, Иван Валов и многи други. Основни мото књиге, лако препознатљив у свим текстовима, може се дефинисати изреком: „Да не заборавимо ко је био пре нас“. Ауторка констатује да се данас генерално врло мало ради како би младе генерације знале довољно о свим оним даровитим људима из даље и ближе прошлости који су дали важан допринос просперитету културе, бугарске и оне шире. На тај начин, она афирмише практично истоветан став самог професора Јанева: „Живот не почиње са нама, сви смо ми производ већ успостављене традиције, коју наредна уметничка покољења треба да обогаћују.“ Књига обухвата различите врсте и оквирна усмерења текстова: путописе са турнеја, психолошке портрете, интервјуе, успомене 13 па и записнике са фестивала, трибина и округлих столова, сећања на различите сусрете и разговоре, и разне друге. Сви они су прикупљени и изабрани са жељом да што потпуније осликају лик и дело Емила Јанева. Евидентно је, притом, да се кроз њих не оцртава само званични, „службени“ лик овог цењеног уметника и јавног радника, већ се, бар подједнако педантно и континуирано, откривају његови лични квалитети из домена приватног. Структурално-формално, биографија Душа као жеравица састоји се од увода, осам уже тематизованих поглавља, библиографије и завршне фото галерије. Суштински, међутим, границе поменутих поглавља показују се као изразито пропустљиве, па се садржаји начелно презентовани у једном поглављу лако преносе и проналазе и у другима. Та чињеница, не баш радо виђена у научном раду, у овој биографији може се схватити као део њеног шарма непосредности и сликовитости: она као да одражава стварну форму живота и деловања о којима се у књизи говори. Приметно је, притом, настојање ауторке да текстове бар донекле уреди, ређајући их хронолошки, но само тамо где се применом овог уређења неће нарушити природна логика излагања, тако и већ поменути виши уређивачки принципи. Мозаичност садржаја и колажна природа одабраних текстова у биографији проузроковали су, као неизбежну, одговарајућу разноврсност стилова и форми њихових језичких израза, која додатно доприноси укупном утиску о шароликости ове књиге. Ауторски текстови Јорданке Доневе, који би, начелно, требало да буду фактори одговарајућих повезивања и уједначавања, нису на том плану увек функционални, посебно зато што међу њима значајан удео имају колажно редуковани и језички разноврсни аутоцитати ауторке из разних других публикација и записа (нарочито код пренесених интервјуа). Ипак, укупно посматрано, њихов стил и језик одликују релативна једноставност и наглашена живописност, као особине које на свој начин доприносе стилско-језичкој кохерентности ове биографије. (Нека буде примећено да би једна доследније спроведена типографска коректура учинила књигу визуелно прегледнијом и тиме јаснијом – то се посебно односи на променљиви статус италика и na графичку двосмисленост унутрашњих наслова у тексту.) На фактографском плану, ова биографија приказује разноврсне догађаје из културне историје неколико прошлих деценија чији је творац и учесник (користи се и старински термин демијург) био Емил Јанев. Ауторка истиче притом више пута да је целокупно уметничко, педагошко и теоретичарско-организационо деловање Емила Јанева управљано његовим базичним ставом (још једним!) да 14 музика мора да буде неотуђиви део живота сваког човека (без обзира на „старост, класу, пол, занимање“) и да је „право на њу“ једно од основних људских права. Истовремено, Јанев је истицао да је хорско певање „најдемократскија форма колективног музицирања“, па је брига за ову врсту музичке уметности у поменутом контексту од посебне, највеће важности. Емил Јанев је по образовању и својој основној вокацији био диригент, али његови диригентски доприноси нису у првом плану ове биографске књиге. Ауторка је дала предност личним увидима у животне доприносе свог протагонисте у односу на оне „папирнате“, које је можда могла да добије дуготрајнијим и мукотрпним архивским истраживањима. Стога, она је овде говорила детаљније и ангажованије само о оном сегменту историјског времена у коме су се њени животни путеви сусретали са онима којима је ишао Емил Јанев и о којима је могла да сведочи. Тако је разумљиво што је значајан део књиге посвећен заправо новијим доприносима и „иновацијама“ маестра Јанева, посебно у настанку нових форума и појава у музичком животу – како Бугарске, тако и ширих културних простора, посебно балканских. Међу тим доприносима, ауторка биографије посебно детаљно описује оне који су започети као заједнички пројекти проф. Јанева и његове почивше супруге, проф. Лилије Ђулеве. Најистакнутије место добио је, очекивано, Фестивал женских и девојачких хорова Проф. Лилија Ђулева у Трговишту, који од 1987. године има национални значај, а који је касније попримио и међународно значење и утицај. Овде ауторка биографије акцентује значај постојања одличног домицилног женског хора Златна лира, који обавља функције домаћина, симболичног и стварног! Користећи ту улогу свог матичног хора као својеврсни асоцијативни претекст, ауторка даје и читав низ кратких приказа учешћа Златне лире не само на „свом“, домаћем фестивалу, већ и на онима у иностранству. У том оквиру (насталом током гостовања у Италији, Словенији, Аустрији, Мађарској, Србији, Македонији, Турској), пласирају се првенствено догађаји и разговори у којима је битан саучесник Емил Јанев. Разноврсност њихових тема, дубине елаборације и степени њихове мисаоности разноврсни су, шаролики, у складу су са општом основном карактеристиком ове књиге – од ad hoc досетки до продубљених и озбиљно промишљених ставова и предлога о најважнијим питањима музичке уметности и културе у целини. Занимљиво је да ауторка користи повремено исти поменути оквир да представи своје релативно опширне извештаје (најчешће у форми извода из својих „записника“) са неких пратећих стручно-уметнич- 15 ких сусрета, саветовања, трибина и округлих столова са поменутих фестивала. Ови извештаји делују каткад као претерана одступања од основне теме ове биографије, али се могу, можда, схватити као својеврсни модерни записи на маргинама основног текста – они заправо користе тренутно једини доступни начин да буду сачувани и објављени. У сродном духу елаборира се, са много уважавања и симпатија, и уметничка и организациона мисија проф. Емила Јанева као уметничког директора женског хора Христина Морфова из Софије, чији је оснивач и незаборавни диригент била Лилија Ђулева. Истиче се и доказује како је у садејству проф. Јанева и нове диригенткиње (Тање Никлеве Владеве, ученице проф. Ђулеве) овај хор наставио да буде активно присутан у културном животу Бугарске, као и у представљању уметничких достигнућа бугарске хорске уметности у иностранству. У тим активностима Емил Јанев је био симболични „анђео хранитељ“: „диригент, организатор, идеолог, пријатељ хористкиња, иницијатор деловања у различитим правцима“. У књизи је посебна пажња посвећена идејама академика проф. Емила Јанева које се односе на управљање културним институцијама и процесима. На том плану, истиче се његово уверење да би ради бољих резултата требало направити значајне промене у структури и пракси бугарског Министарства културе. Он притом посебно апелује на промену начина финансијске подршке установљеним фестивалима у земљи, тако што би се у буџету овог министарства утврдила унапред стабилна средства за ту сврху, уместо свакогодишњег и увек неизвесног и често закаснелог преиспитивања могућности финансирања њихових актуелних сесија. Као грађанин са високом друштвеном свешћу и као истакнути музичар који добро познаје стање емоционално-естетичког образовања у бугарској школи, Емил Јанев стално истиче екстремну важност борбе за адекватно место уметничког школовања и васпитања целокупне популације, посебно младих генерација. Заступајући став да је уметност једно од најважнијих средстава за остваривање психичког па и физичког здравља људи, он се непрестано бори за њену рехабилитацију у савременом свету дигиталног равнодушја и пасивног конзумеризма. У тој важној активности, Јанев потенцира незаменљиву улогу хорског аматеризма, као најкраћег, али и најдубље фундираног пута свакодневног човека у трансцендентне просторе музике. Емил Јанев у даљем ширењу свог става о важности музике и уметности у целини постулира да су „светла уметничка достигнућа“ основа процеса креирања и потврђивања националне кул- 16 турне баштине и историје. Култура би требало да буде национални приоритет, а креативни људи окосница и гаранција просперитета друштва. При том он инсистира на томе да се у при одабирању њихових достигнућа која се уграђују у националну (и интернационалну) културну баштину и историју морају вредновати само стварни стваралачки доприноси сваког од уметника, независно од политичких и других обзира и оптерећења (често присутних у пракси). Ауторка многорафије истиче и чињеницу да је Емил Јанев био доследан оваквом свом ставу и у свом практичном деловању, те да је из тога природно произашла и његова стална брига за талентоване младе људе у Бугарској. Она истиче да је Јанев своје животно и професионално искуство радо преносио другима, посебно млађима. Као „највећи бугарски диригент“ (како је често шаљиво називан због свог изразито крупног стаса – 191 cm, 130 kg – при чему се таквом вербалном одређењу маестро Јанев приближавао и са суштинскије, уметничке стране), он је посебно радо износио своје ставове о улози диригента. По његовом схватању, диригент мора да приступа свом раду и својој уметности холистички, спајајући „мудрост и искуство“. Диригент не сме да буде само добро обавештени читач музичке партитуре, већ и психолог, добар познавалац људске природе, како би могао да одговори својим обавезама лидера, водича, „духовно оријентисаног музичког терапеута за посетиоце у концертној сали“ (додали бисмо: и за чланове ансамбла који води). При свему томе, каже проф. Јанев, диригент мора да сиђе са свог пиједестала међу људе са којима сарађује и да постане део тима, као први међу једнакима. Укупно узев, његов циљ је био да младима пружи што више знања како би били конкурентни у жестокој животној битки, али је наглашавао да се то не може постићи ако и они сами не улажу напоре у складу са његовим. Он је себе видео само у улози својеврсног „катализатора“ у препознавању и ослобађању скривених креативних снага тих младих људи. Притом, Јанев не крије да „Ко зна више, теже живи“, јер је број варијаната које се нуде при решавању неког проблема често већи од степена умећа да се изабере најбоља међу њима. Ипак, он мисли (а и својим целокупним деловањем доказује) да је такав „тежи живот“ испуњенији и вреднији живљења, јер повећава могућност да се трансцендира „нормална реалност“ и да се „полети са сновима“. Прикази јавног деловања Емила Јанева прожети су многобројним цртицама и опаскама који оцртавају његов колоритни приватни лик. По општем мишљењу, био је изразито друштвен човек, који људе није делио на „велике“ и „мале“ – сматрао је да свако има 17 своје место у свету, који је сликовито представљао као огромну компјутерску слагалицу. Много је волео јавну реч, при чему је умео да се снађе у разним темама, а његов поглед на свет био је окренут унапред. Био је притом и наглашено духовит човек, „сабеседник са којим је време летело“, чак и „слаткоречивац“, склон да штедро даје комплименте свим дамама, и шаљивџија, који се не плаши ни оштрог сатиричног коментарисања врло озбиљних животних тема, а не преза ни од причања „нецензурисаних вицева“ пред помало стидљивим слушатељством. Показује се, међутим, да се он својим ведрим и каткад пикантним примедбама и саветима заправо борио за пуноћу и смисленост живог, богатог и искреног „аналогног“ разговора међу отуђеним људима постмодерног, „дигиталног доба“. Ауторка ове књиге закључује и истиче да се Јаневљева посвећеност друштву и друштвеној добробити заснивају на његовим урођеним врлинама: несебичности, трудољубивости и пожртвовању, људској топлини, алтруизму – укратко: на широко постављеној и готово неограниченој љубави за људе. Она, ауторка, притом не крије своју личну фасцинацију личношћу и делатношћу професора Јанева, са којим је, током година познанства и сарадње, постала и близак пријатељ. Притом, она каже: „Придев топао описује га најтачније“ и прецизира да се та топлота заснива „на високој еманацији његовог духа“. С тим у вези, она и за суштински садржај своје књиге каже да у њој „...сви они, колеге, пријатељи и бивши ученици, кроз своја ‚топла сећања‘ изражавају захвалност и искрено поштовање према личности и делу Емила Јанева. Тако се књига Јорданке Доневе Душа као жеравица / Топле успомене на диригента Емила Јанева може посматрати као својеврсна савремена верзија древних средњевековних похвала. Резимирајмо: Јорданка Донева у биографији Душа као жеравица сугерише слику Емила Јанева као „феномена испред свог времена“, који је per definitionem контроверзан лик, али и озбиљан покретач нових идеја и токова. Она свог протагонисту представља као особу чији је „цео свесни живот прошао у стваралаштву, раду и самоусавршавању“. При томе, она не бежи и од романтизације свога јунака: „Гледајући кроз прозор свог дома, он види кретање људи задубљених у ритам живота. Он једини стоји мирно, ланцима везан за своје физичко тело. Утонуо у апатичну равнодушност према светској сујети. Готово као затвореник посвећен спасоносној снази речи, вођен осећајем дужности према читаоцу. Опседнут покретом своје мисли и опијен просторима које језик ствара‘. /стр. 55/ Ауторка ове биографије исказује на једном месту своје непоколебљиво уверење да је са Емилом Јаневом била и да јесте и даље у 18 непрекидном духовном контакту – „стању блиском светости“, дефинише она. Потписник ове рецензије не зна да ли је то тачно и у којој мери, али потврђује да је Емил Јанев умео да буде трајан и искрен сарадник и пријатељ, те да зрачење његовог укупног дела превазилази границе његовог физичког бивства. Настојања овог великог човека да све своје духовне дарове радосно подели са савременицима и завешта их својим духовним наследницима без остатка сугеришу да је у томе био вођен племенитим животним мотом: „Човек је оно што му је остало када је све изгубио“. У том озрачју, Јорданка Донева нуди сажети закључак своје књиге: „Његова биографија је инспиративан пример импресивног стваралачког наслеђа, смисленог постојања и изгарања на ломачи Музике.“ Немамо разлога да се не сложимо са њом.

Милоје Николић, редовни професор (у пензији) Факултета музичке уметности у Београду Академик Бугарске академије наука и уметности – Софија Београд-Земун, 15. фебруара 2023 године