(Превод от сръбски)

Тя седеше сама в мрака
в началото на вечерта
на дървената пейка,
близо до моста,
до едно малко селско поточе...

В тъмната мъгла
беше увита
в черен воал.

Не можах да видя
лицето ú,
а само успях да чуя гласа ú...

Беше тихо,
говореше ми кротко
и разумно

Не ми каза много,
но ми каза самата истина
и нищо повече...

Тя само ми я каза,
а то и сам си я знаех...

Бях изкушавал
неведнъж съдбата си,
а смъртта...
ме гледа право в очите ми.

Бях юнак,
бях юнак
и най-голям глупак за самия себе си...


РЕКЛА МИ JE

Аутор: Иван Корпонаи, Србија

Седела је сама
у тами предвечерја,
на дрвеној клупи
поред моста,
малог сеоског потока...

Обавијена је била у велу
неке црне,
тамне магле.

Нисам јој видео
ни лице
само сам јој глас још чуо...

Била је тиха,
говорила је покало,
разумљиво.

Није ми пуно ни рекла...
али рекла ми је
саму истину и ништа више...

рекла ми је само
а то, знао сам и сам...

Изазивао сам
не једном судбину своју,
а смрт...
гледао право у очи.

Јунак сам био,
јунак
и највећа будала своје врсте...